Sadnice dunje

Dunja je u strukturi našeg voćarstva zastupljena sa svega 0,8% i to sa prosečnim prinosom po stablu od 7 do 15 kg, što ukazuje na činjenicu da se kod nas radi o ekstenzivnom gajenju dunje. Dunja kao voćna vrsta se u mnogim zemljama sveta gaji od davnina. Poznata je još od pre 4 000 godina. Poreklom je sa Kavkaza, odakle se prvo širila na istok a zatim i na jug u Malu Aziju pa iz nje i u drevnu Grčku. Latinski naziv roda dunje Cydonia, potiče od mesta Cydon na Kritu gde se gaji od vajkada. Na raširenost dunje utiču i njene biološke osobine. U našim krajevima cveta kasno – od kraja aprila do sredine maja, pa tako izbegava pozne prolećne mrazeve. S druge strane i sazreva dosta kasno (160 – 170, čak i 180 dana od faze punog cvetanja) pa je njeno gajenje vezano za krajeve u kojima su duge, tople jeseni. Slično je i kada se radi o nadmorskoj visini: dunju ne bi trebalo gajiti u intenzivnim zasadima na visini većoj od 700 metara.

Drvo dunje živi obično od 30 do 40 godina a pojedina usamljena stabla mogu da žive i do 70 godina.

• Prvi rod daje u 2. godini;
• Prvi značajniji prinos počev od 4. godine;
• Obilniji rod se dobija od 5. – 6. godine;
• Maksimalan oko 10. godine

Prinos po stablu se kreće od 10 do 60 kg u plantažnim zasadima, a pojedinačna stabla daju 100 pa i do 400 kg plodova.

Dunja na sopstvenom korenu izraste najčešće do visine od 3 do 5 m. Ređe se sreću pojedinačna stabla visine 6 m i više. Prirodni oblik dunje je žbun, međutim, relativno lako se uzgaja kao stablašica u vidu svih uzgojnih oblika. U plantažnim zasadima dunja se obično i gaji samo kao stablašica. U takvim zasadima dunja se gaji najčešće u obliku slobodne krune, a sreću se i nepravilna palmeta sa kosim granama sa niskim stablima, vaza, poboljšana liderna i druge. Oblik slobodne krune zavisi od katakteristika rasta skeletnih grana sorti. Pored toga oblik slobodne krune se menja stupanjem sorti na pun rod. Skeletne grane su vrlo žilave i izdržljive pod uslovom da je ugao pod kojim grana izlazi iz debla povoljan. U suprotnom, posebno u slučajevima kada dve ili više grana izlaze iz jednog mesta u sredini stabla, dolazi do cepanja. Do ovih pojava dolazi pod teretom roda ali i snega. Plod dunje je lažni, jer se razvija iz cvetne trube i zadebljale cvetne lože. Masa, odnosno težina ploda je vrlo različita i kreće se od 50 grama u nekih divljih vrsta i ukrasnih formi do čak 2 000 grama u kulturnih sorti.

Po obliku plod može biti okruglast (jabučast), izdužen (kruškast), zvonast, spljošten itd. Peteljka ploda je praktično grančica na kojoj je nastao cvet. Pokožica je glatka ili maljava, ravna ili neravna u punoj zrelosti limunasto žute boje i vrlo prijatnog mirisa. Meso ploda je sočno, tvrdo, oporo, kiseloslatko i aromatično. U mesu ploda se često nalazi mnoštvo kamenih ćelija,Obično se u 5 semenih kućica nalazi od 5 do 35, ponekad i više semenki, slepljenih sluzastim, slatkim materijama. Semenke su smeđe boje, nepravilnog oblika, u semenim kućicama koje su okružene pojasom sklerenhimskih ćelija. a uspešnu komercijalnu proizvodnju dunje veoma je značajno da se izvrši dobar izbor lokacije. To znači da bi trebalo da se pre podizanja dunjika, pogotovo na većim površinama, ustanovi da li postoje uslovi za njeno gajenje. To su klimatski uslovi, zemljišni uslovi i orografija terena. Dunja je heliofilna (svetloljubiva) voćka, pa joj najviše odgovaraju dobro osvetljena mesta. Ukoliko su stabla dunje zasenjena, ona slabo rađaju, u pregustom sklopu rađaju samo po periferiji krune. Plodovi u senci ne dobijaju sortno karakterističnu aromu i znatno su zeleniji i maljaviji od normalno osunčanih plodova. Svetlost kao faktor uspešne proizvodnje kod nas ne predstavlja nikakvo ograničenje. Ograničavajući faktor širenja dunje je upravo toplota. Dunja dobro raste u uslovima vinogradarskih zona, dok u hladnijim zonama i na većim nadmorskim visinama često strada plod pa i drvo. Najpogodnija zemljišta za dunju su ona koja su umereno vlažna, propusna i bogata hranljivim materijama. Teška i vlažna zemljišta, kao i jako suva i peskovita i karbonatna su nepogodna za gajenje dunje. Na jako karbonatnom zemljištu dunja na dunji je ugrožena hlorozom. Stabla dunje vrlo povoljno reaguju na đubrenje stajnjakom pa je kao i kod drugih voćnih vrsta poželjno da sadržaj humusa bude što viši, makar 2-3%. Praksa je međutim pokazala da ima vrlo uspešnih zasada koji su podignuti na zemljištu sa svega 1% do 1,5% pa čak i manje humusa. Debljina oraničnog sloja za dunju treba da bude najmanje 50 – 60 cm, da bi se dunja normalno razvijala. Broj sorti dunje je relativno mali i ograničen je na korišćenje svega nekoliko sorti u praksi. Kod nas se najčešće koriste leskovačka i vranjska dunja a ređe druge.

U pogledu odnosa oplodnje sorti, razlikujemo autofertilne (samooplodne), delimično samooplodne i autosterilne (samobesplodne) sorte, kao i prelaze između ovih grupa.

1. Samooplodne su: berecki, mamutova, šampion, plovdivska, (vranjska)
2. Delimično samooplodne su: portugalska, jelička, leskovačka
3. Samobesplodne su: trijumf, češka, pazardžijska, mehelnica, (vranjska)

Zbog svega navedenog, za uspešnu polinaciju, u savremenoj proizvodnji dunje neophodno je koristiti oprašivače i prilikom podizanja dunjika zastupiti najmanje dve sorte.Čak i sorte koje su samooplodne daju 2 – 3 puta više plodova prilikom primene oprašivača. Kao najbolji oprašivači za leskovačku dunju koriste se obično vranjska i pazardžijska dunja. Vranjsku dunju dobro oprašuju leskovačka i pazardžijska dunja. Da bi se oprašivanje obavilo što sigurnije, potrebno je da se u blizini zasada ili u samom zasadu nalaze makar po dve košnice medonosnih pčela (Apis melifica) na hektar zasada. U rasadničkoj praksi se sve sorte dunja kaleme na podlogu dunja MA iz Velike Britanije. Ovaj istmalinški (East Malling) klon ima najveći značaj u rasadničkoj proizvodnji. Odlično se ožiljava i vrlo dobro ukorenjava. Od svih klonova (od A – G) on je najotporniji prema mrazu. Stabla su na njemu srednje bujna i potreban im je naslon. Za postizanje visokih prinosa i odličnog kvaliteta plodova sadi se na dubokim, plodnim, rastresitim i umereno vlažnim zemljištima. Rastojanje između redova i u samom redu zavisi od niza činilaca i to od: primenjene podloge, bujnosti sorte, uzgojnog oblika, tipa zasada, ekoloških uslova i nivoa agrotehnike. U praksi se sreću rastojanja između redova od 4 – 6 m, a u redu od 2,80 do 4,50 m. Rastojanje od 4 m između redova pokazalo se kao nedovoljno, jer dunja gajena slobodnim oblikom, u punom rodu pri kraju vegetacije, pod teretom roda savija grane do zemlje i potpuno zatvara međuredni prostor. Rastojanje od 6 m je preveliko za pljosnate oblike krune a i bio bi isuviše mali broj stabala po jedinici površine. Rastojanje u redu, primenom pilara moglo bi se smanjiti na cca 2 m i time bi se omogućilo povećanje broja sadnica na 1 000 stabala po hektaru. Radi boljeg oprašivanja dunje, u voćnjaku se mora izvršiti raspored glavne (vodeće) sorte i sorti oprašivača (pratećih). Poželjno je da glavna sorta ne bude udaljena od sorte oprašivača više od 15 m. Ovo se postiže ako ne sadimo više od 6 redova glavne sorte. Mogući raspored u takvom slučaju je 6:2:2. Ipak, daleko povoljniji su slučajevi odnosa 4:2; 4:2:2 ili 4:1:1. U praksi se najčešće sreću zasadi u kojima su leskovačka i vranjska dunja, pa odnos može biti 6:2; 6:1 i slično.